Za krat­ko vri­je­me „Fraj­le” su je­din­stve­nim mu­zič­kim sti­lom, ko­ji kri­ti­ča­ri na­zi­va­ju voj­vo­đan­skim tan­gom, ali i šar­mom i po­zi­tiv­nom ener­gi­jom, osvo­ji­le pu­bli­ku u ci­je­lom re­gi­o­nu. No­vo­sad­ska gru­pa, ko­ju či­ne če­ti­ri da­me - Je­le­na i Ne­ve­na Bu­ča, Ma­ri­ja Mir­ko­vić i Na­ta­ša Mi­haj­lo­vić, odr­ža­će 24. no­vem­bra tre­ći kon­cert u be­o­grad­skom Cen­tru „Sa­va”, po­sle dvi­je go­di­ne pa­u­ze. Osim pje­sa­ma sa pret­hod­nih al­bu­ma, uži­vo će pred­sta­vi­ti i nu­me­re sa no­vog di­ska „Lju­bav na dar”. Fraj­la Na­ta­ša Mi­haj­lo­vić, pro­fe­sor­ka fran­cu­skog je­zi­ka i knji­žev­no­sti, za naš list ka­že da su se uže­lje­le be­o­grad­ske pu­bli­ke i da s ne­str­plje­njem iš­če­ku­ju kon­cert.
– Be­o­grad je na­ša dru­ga ku­ća, tu smo po­če­le da svi­ra­mo po klu­bo­vi­ma. Sa­zre­le smo u me­đu­vre­me­nu i pro­mi­je­ni­le ma­lo zvuk, što je lo­gič­no za umjet­ni­ke. Ali smo osta­le „Fraj­le”, kroz na­šu mu­zi­ku ču­ju se pu­to­va­nja, jer smo stal­no sa ko­fe­ri­ma u ru­ka­ma. Upo­zna­je­mo mno­go lju­di, slu­ša­mo raz­li­či­tu mu­zi­ku na tim pu­to­va­nji­ma i upi­ja­mo sve što ču­je­mo i vi­di­mo- ka­že fraj­la Na­ta­ša.
Fraj­le su je­din­stve­ne i po bro­ju na­stu­pa koj­e odr­že go­di­šnje.
– To je po­en­ta ovog po­sla, na­ša lju­bav i mi­si­ja. Lič­ni pe­čat su nam ži­vi na­stu­pi i naj­ve­ći uti­sak osta­vlja­mo na kon­cer­ti­ma. Li­je­po je ka­da sni­mi­te spo­to­ve i ima­te te­le­vi­zij­ska go­sto­va­nja, ali je su­šti­na ono što pru­ža­te uži­vo. Ne­kad po­že­lim da bu­dem u pu­bli­ci i vi­dim šta to nas če­ti­ri ra­di­mo. Lju­di ko­ji do­la­ze na na­še kon­cer­te su ogle­da­lo ono­ga što ra­di­mo. Div­no je kad vi­di­te da se iden­ti­fi­ku­ju sa va­ma, tu ima vi­še od mu­zi­ke, do­bra žen­ska ener­gi­ja – ob­ja­šnja­va Na­ta­ša.
Za krat­ko vrije­me osvo­ji­le su re­gi­on, ali ka­ko ka­žu, ne po­sto­ji re­cept uspje­ha.
- Ne po­sto­ji re­cept, to smo što je­smo, a pred­nost je u to­me što smo če­ti­ri že­ne. Ra­di­mo ona­ko ka­ko osje­ća­mo i to ima ne­ku po­ru­ku. Lju­di­ma je vje­ro­vat­no po­treb­no to ne­što što im ne­do­sta­je. Ka­da nas pi­ta­ju šta im po­ru­ču­je­mo pje­sma­ma, ka­že­mo da ni­smo sa­vr­še­ne. Sva­ka od nas je dru­ga­či­ja, po­en­ta je bi­ti svoj, ne­sa­vr­šen i ne pro­pa­gi­ra­ti po sva­ku ci­je­nu ono što se da­nas sta­vlja u pr­vi plan - fi­zič­ka sa­vr­še­nost kao i sa­vr­še­nost ži­vo­ta, u smi­slu da stal­no bu­de­te na­smi­ja­ni. Ne, već pri­rod­na žen­ska ra­dost, be­ćar­luk i opu­šte­nost. Mi­slim da tu na­šu po­ru­ku pre­po­zna­ju i že­ne i mu­škar­ci. Lju­di bi tre­ba­lo da se pri­bli­že jed­ni dru­gi­ma, da se ma­lo vi­še udva­ra­ju i po­ka­žu ako su za­lju­blje­ni – ka­že fraj­la Nataša.


Du­et sa Ma­nji­fi­kom

Na no­vom al­bu­mu „Fraj­le” ima­ju du­et „Pe­pe­rut­ka” sa Ma­nji­fi­kom.
- Pje­smu su na­pi­sa­li Ma­nji­fi­ko i Ne­ve­na ka­da smo za­jed­no bi­li u Ma­ke­do­ni­ji i ne znam ka­ko su se uhva­ti­li za tu ri­ječ, ko­ja zna­či lep­tir. Sa­mo je na­ziv pje­sme na ma­ke­don­skom je­zi­ku. Ma­nji­fi­ko je umjet­nik ko­ji nam je sli­čan po su­šti­ni, ima le­žer­nost i ve­o­ma je du­ho­vit i in­spi­ra­ti­van – ot­kri­la je Na­ta­ša.